Negde izmedju dana i noci, realnosti i fantastike.

Tupi udarci mojih prstiju o’ ravnu povrsinu stola odjekuju u praznoj prostoriji. Pogled prikovan u jednu tacku. Sunce zalazi, ali jos uvek ima dovoljno svetlosti u sobi. Cuju se poznati taktovi pesme, zvoni mi mobilni. Ne pokrecem se. Remeti mi tisinu i izludjuje me, odbijam poziv a da pritom nisam ni pogledala ko je zvao. Ti nisi sigurno, sto bi se onda javila? Ujutru se osecam dobro, a i u toku dana, tada nemam vremena da razmisljam o svemu. Ali kada stignem kuci, i tama pocne polako da guta dan, ja se izgubim. Grudi mi se stegnu, i otezano disem. Sta smo to ucinili? Trebam te.

Sklapam oci. Umorne od ove igre. U dan mogu da smestim sve sto lose bilo je, u tren moze da stane kraj, onda kad si se okrenuo I otisao. A u rec stane ono sto bih rekla, dodji, iako mislis da nije sudjeno. Ja mislim da jeste, i nije mi potreban dokaz za to, jer verujem. Ali kazu da za onog koji ne veruje, nije dovoljan nikakav dokaz, zato ne zelim da ti ista dokazujem. Samo nemoj, molim te, nikom reci kako si nas izdao te noci. Nemoj. Sreca uvek pukne na pola...kazi da sam JA kriva za obe tuge. Iako nisam, ti si pocepao MOJ svet po pola.

Ugledala sam te uguzvi, smesim se. Prilazis. Ljudi oko nas kao i uvek za mene nestaju. Naslanjas tvoje usne na moj obraz, zadrzavas ih malo duze, a onda prolazis toliko blizu mojih usana, ali me ne ljubis, vec namestas svoj obraz da ga poljubim. Ljubim te nezno, dok mi se hladni dlan zadrzava na tvom vratu. Pomeram se, razmenimo par reci i odlazis smeseci se. Moj osmeh bledi iste sekunde kad okrenes ledja. Spustam pogled, dovoljnomi je par sekundi da suze koje su krenule vratim duboku u oci. Kakvu ovo igru igramo? Izgubicemo je, prva ja zato sto glumim da sam jaka, drugi ti zato sto ne znas da si slab. Izgubicemo, jer se ne borimo. Ako ne zelis da se boris zasto ne odes onda? Zauvek? Kad bi bar bilo tako lako. Kad bi bar bio neko nevazan u mom zivotu. Ali nije lako otici posle 12 godina, zar ne? Nije lako odustati. Al I posle tolikih godina, ne znam da te procitam sada, ne znam sta mislis o ovome, ne znam sta zelis. Ne razumem te.

Prolaze dani i sati...Toliko jako te zelim da skoro mogu da te osetim pored sebe... A nema te. Zelim da ostavim srce negde da odstoji, dok te ne preboli. Zelim da ga uzme prvi koji pozeli, a znam da ce i on zazaliti, jer je odavno prazno, nema nade za mene, dobro znam. Nije vazno kog cu sledeceg da poljubim, stvarno nije, znam, ovaj put si mi se urezao na srce. Ovaj put si mi osvojio um. Ovaj put si mi ukrao dusu. Sve je tvoje postalo. A sve sto dobijam sada od tebe je pozdrav u prolazu. Hvala.