Negde izmedju dana i noci, realnosti i fantastike.

Sada dise oko 6,5 milijardi ljudi, hoda isto toliko dusa, rade, vole ili ipak mrze, spavaju, uzivaju, placu ili se smeju...zive. Ja sam samo jedna od njih. Ja pisem.

Danas cu poceti pricu, pricu od onog trena kad se promenilo nesto u meni, kad se sve promenilo. Pricu o njemu. Pocecu od trena kad je prestao da bude moj najbolji drug iz detinjstva i postao ON.

Ali prvo moram da vam saopstim nesto o sebi... Mnogi bi rekli da sam hladna osoba. Ali da li oni  ikadapomisle da svako ima svoju tuznu tajnu za koju svet ne zna, i da ganepromisljeno nazivaju hladnim dok je on ustvari tuzan? Zar ne mislite da svako na ovom svetu ima tajnu? Malu ili veliku, zastrasujucu ilinevaznu, bilo kakvu. Tajnu. Ono sto ne bih nikome priznala je to da ja nisam hrabra, kako vecina misli, nego dasam zapravo kukavica. To je moja tajna. 

Kukavicluk... u momslucaju ne mogu ga opisati kao bezanje na prvi znak opasnosti,vristanje i sakrivanje. Ja sam kukavica jer nemam hrabrosti da sepotrudim da ostvarim ono sto zelim. Ja sam kukavica jer se plasim dapriznam sta osecam. To je najgore sto moze da se dogodi. Da budes svestan onogcega zelis ali nikad ne skupis hrabrosti da pokusas. Provodis dane,sate ili godine u bolnoj tisini neznanja,pitajuci se da li bi uspeo ili ne-i nikada ne saznas.

Ne mogu da govorim o tome,pa zato pisem. Tako je lakse, jer bi u protivnom videli moje oci dokovo govorim. I bilo bi neizbezno da vidite da sam ja zapravo tuzna.Suze bi zelele da skliznu niz lice, a ja bih se, kao i obicno borilas njima, odrzavajuci ih u ocima. Ali nista ne bih postigla. Moje ocibi postale okean u kome se ogledaju moji snovi. Jer postoji put odoka do srca, i on zaobilazi razum, nista se ne moze sakriti, nitiodglumiti. 

Ja sam zapravo optimista, kreativna i vedra. Ja sam osoba koja zeli da svakome ulepsa dan i pomogne koliko moze. Tuzna sam samo kad mislim o NJEMU, zato sam odlucila da nekome ispricam tu pricu. Tako mozda zaboravim.