Negde izmedju dana i noci, realnosti i fantastike.

Noc. Jedina svetlost koja dopire u sobu je od ulicnih svetiljki. Mesec su prekrili teski, olovni oblaci iz kojih se svakog trena ocekuje jaka kisa. Tisina. Svetlost- iako mala- dovoljna je da vidim svoj odraz u ogledalu. Ne placem. Ne jos. Ne smejem se. Ni necu. Gledam u stranca. Ovo nisam ja, ovo ne mogu da budem ja. Ima nesto strano na meni...Moj pogled. Izgubljen je, ne odaje nikakva osecanja.

Razbio me je na milion komada, tako sitnih da nisam sigurna da mogu da ih sastavim. Nisam sigurna ni da zelim. Znam da to nije uradio namerno. Moguce je da je samo zeleo da me zastiti. Nije shvatio, nije znao. Svaki moj ljubavni neuspeh lecila sam saznanjem da je on tu. Gledajuci unazad shvatam da prethodne propale veze i nisu ostavile neke strasne posledice. Jesam patila, tacno je da neke nisam umela da volim, mnoge ostavljala, gresila, varala, bila prevarena, povredjena. Nevazno. Okrznuli bi me nozem neuspeha, otrovali bi me na nekoliko dana, nedelja i tad bih bila tuzna. Nikad duze od toga, rane nikad nisu bile dovoljno duboke da bi ostavile trajne posledice na mom srcu. Ali sinoc je bilo drugacije. Noz se zario pravo u srce. Duh mi je klonuo. Pogledaj me u oci, videces...

Cekam ga cele noci da se pojavi. Nervozno se okrecem u prepunom klubu. Konacno ga ugledam. Uzurbano mu prilazim. Nije potebno nista da kazemo, reci su suvisne, znamo sve. Zagrljaj... Poljubac... Ne mislim ni na sta. Nista nije ni vazno. On je tu. To je najbitnije. Hodamo, dok me cvrsto drzi za ruku. Osecam se kao da sam osvojila svet. Skoro nisam bila ovoliko srecna, ovoliko ispunjena. Sve je moglo da krene da se rusi oko nas, ne bih trepnula. Njegovi prsti bili su isprepleteni s mojima, i to je bilo dovoljno. Ne mogu da nadjem prave reci kako bih opisala to parce srece... Da li vam je poznat onaj trenutak kad se smesite ne zato sto vam je nesto smesno, vec zato sto ste srecni? Eto je bio taj trenutak.

‘Sta ti zelis?’

Da me je ovo pitao samo dan pre ove veceri ozbiljno bih razmislila o odgovoru. On je menjao sve. Jedna stvar je to sto mi dozvolimo sebi da se opustimo ponekad i budemo zajedno par sati. Zaboravimo na svet oko nas, i prepustimo se osecanjima. A totalno druga stvar da probamo da stvorimo neku ozbiljnu vezu. Nikada se ne bih igrala s njegovim osecanjima, ne bih nikada rizikovala da ga povredim. Znacio mi je. Sklopila sam oci... I znala sam sta zelim. Zelim da ovako bude svakog sata, svakog dana. I bez pomisli na posledice to sam I izgovrila.

Poceo je da govori kako biI on to najvise voleo, ali ja sam naglo osetila da se vazduh oko nas menja, mogla sam da osetim da ce da usledi ono ALI. Pricao je. Nisam cula, srce mi je lupalo.

‘...ali zar ne mislis daje jos rano? Oboje smo jos jako mladi. Mi necemo biti nesto prolazno, bicemo dugo, dugo zajedno. Zar ne treba jos da prozivimo? Mislim da nisam jos uvek spreman za neku ozbiljnu vezu, ne bih zeleo da te povredim i upropastim sve... Ustvari...ne znam…’

Nastavio je da govori.Nisam cula. Mozda tad I jesam, ali sada se ne secam. Panika se javljala u meni. Izgubila sam se, izgubila sam ravnotezu, moc govora, nisam mogla da razmisljam. JA nisam umela da odgovorim. JA, koja uvek nadje pravi argument da poklopi neciju tvrdnju, smrska je i unisti. Nisam mogla da vidim, samo sam pratila njegov korak. Zujalo mi je u usima. Ne! Ne radi mi to, vristala sam u sebi. Pokusala sam da se saberem. Primetila sam da stojimo. Ljubio me je u slepoocnicu. Nezno. Ponavljao je:

‘ Ne znam…Mislim da je isuvise rano. Jos smo mladi…’

Konci su poceli da klize iz mojih ruku. Nisam mogla da vladam situacijom. Mrzela sam sebe. Samo sam zelela da se ovaj razgovor odlozi. Plasila sam se da ce reci da smo sve resili, nisam zelela da mu cujem glas, olaksavala sam sebi. Suvise sam ranjiva, suvise ocarana. Mrzela sam ovu noc. Nije bila moja, iako sam mislila da ce dobro proci, ipak je izgovorio ono sto sam se plasila da ce reci. Odjednom su sve nase bitke postale porazi, nisam vise zelela da budem ja, zelela sam da se menjam, zelela sam tudji zivot... Poljubio me je. Nastavili smo da hodamo. Pricamo o beznacajnim stvarima. Smejali smo se. Strah sam na trenutak odlozila u stranu, sacuvala ga za ovaj momenat dok se gledam u ogledlao. Na kraju je otisao, kao i uvek, bez resenja.

I evo me. Sklapam oci. Zamisljam ga, osecam njegove usne na mojima, njegove prste oko mojih, jos sam mogla da ga osetim. Otvaram oci. Suza klizi niz obraz. Samo na tren bice usamljena, u sledecem vec je prati druga, treca, cetvrta… Lenjo ustajem, i polako odlazim do kreveta. Spustam glavu na jastuk. Sta cu ako ga izgubim? Kuda cu onda? Umorna sam... Ali shvatam da je sutra novi dan, nova nada? Sklapam umorne oci i pre nego sto tonem u san vidim svetlost. Mesec lagano bezi oblacima, obasjava moje lice. Moje slano lice.